ZAMISLITE DA HODATE BOSONOGI…

Zamislite da možete da hodate bosonogi, gde god poželite, kad god poželite. Da vam obuća nije uopšte potrebna. Možete slobodno da hodate bosih nogu po goloj i toploj zemlji, po nežnoj i svežoj travi, po mekom i vlažnom lišću, po hladnom snegu, po užarenom tvdom kamenju i da vam ništa ne smeta, da vam sve pričinjava zadovoljstvo. Možete osetiti stabilnost u svojim stopalima, spretnost u svakom koraku, a pri tom možete osetiti hladnoću, toplinu, strukturu podloge na kojoj hodate. Koliko smo se zaista udaljili od prirode? Obuća nam je zaista udobna, ali šta smo time izgubili? Ako smo stvoreni da koračamo po ovoj planeti u prirodnom okruženju, to mora da nije slučajno.

syliva

Pre svega, preko naših tabana, mi se konektujemo sa prirodnim energetskim poljem zemlje. Ona je naša majka. Ona nam pruža sve što nam je potrebno u fizičkom smislu, ali takođe i u energetskom. Između nas i naše planete postoji neraskidiva veza, proces koji omogućava obotran rast svesti. Kada smo mi usmereni na nebesa, preko naše krunske čakre se kroz naše telo spušta energija, pa kroz naša stopala se predaje našoj planeti. Ovo su energije i informacije koje su njoj potrebne za njeno postojanje i za njen napredak. I ona ima svoju svest, koja raste i razvija se. Sa druge strane, ona nama daje energiju koju formira u njenoj središnjosti, energiju čiste i univerzalne ljubavi koja omogućava manifestaciju na fizičkom planu. Tako mi naše ideje manifestujemo, a ona nam u tome pomaže. Suludo je zaista, što smo se toliko od nje odvojili, jer sada kada želimo nešto da manifestujemo, imamo osim đona na cipeli gomilu drugih prepreka koje smo u međuvremenu nakupili. Naša planeta takođe obrađuje i prečišćava našu energiju. Kada bosi stanemo na tlo naše planete, naša nakupjena napetost nestaje, a naše telo se puni čistom i snažnom energijom. Osećaj bosih nogu na prirodnom tlu je veoma prijatan i okrepljujuć. Ona pruža majčinsku energiju i ljubav svim živim bićima koja žive na njoj. Nije samo zemlja ta koja je plodna, cela suština Zemlje je plodonosna.

Šta vas sprečava da hodate bosi? Pomisao da će vam se noge isprljati. Da ćete se prehladiti. Da ćete se poseći na nešto. Verujte, to je sve nepotrebno. Zemlja je mnogo pitomija nego što mislite. Nisam ni mogla to zamisliti dok nisam to i sama pokušala. (Za ovu ideju je zaslužan moj dragi, kojeg sam zapravo i upoznala bosonogog u šumi. 🙂 ) Bio je jul mesec, izula sam teške gojzerice i krenula da hodam šumom, tlo je bilo prekriveno liščem, a posvuda su izranjale naizgled oštre i hladne stene, ponegde prekrivene mahovinom. Pažljivo sam zakoračila, gledajući gde stajem. Osetila bih kada stanem na grančicu, ali ona me nije povredila nakon što je pukla pod mojim nogama. Nakon par koraka, osećaj hladnoće je nestao. Doduše, bilo je leto, tako da mi nije ni smetalo. Nakon vrlo kratkog vremena sam se prilagodila. Hodala sam i po kamenju, i verujte uopšte nije tako strašno. Stvar je u načinu na koji zgazite na zemlju. Oprezno i lako, pri tome koristite osećaj vaše kože, dodir, da odredite da li je podloga bezbedna ili ne. U ovome sam se osećala veoma prirodno, vrlo brzo sam osetila koliko mi je čak lakše da skakućem tamo-vamo, penjala sam se po okolnim stenama bez ikakvih problema. Nakon jedno sat vremena, krenuli smo kući, ali ja sam želela da i dalje hodam bosa, pa sam nastavila da hodam bosa asfaltiranim putem. Čim sam stala na njega, oseća je bio prosto kao da imam ravna stopala od drveta. Tvrda, beživotna podloga, jedino što neko vreme prija podloga ugrejana na suncu. Hodala sam kao na štulama. Energije, međutim nema. Kao da je neko naglo presekao neku vezu koja mi je davala stabilnost. Vrlo brzo sam se zbog toga, ponovo obula. Ne kažem da je asfalt za osudu, prosto prenosim svoje iskustvo.

IFDrago mi je da sam mogla da osetim ovakvu drastičnu razliku. Iskustvo mi je jako prijalo, otvorilo mi je nova vrata i mnoga nova saznanja i spoznaje sam iskusila. Ipak, moram priznati da mi se retko dešava da hodam bosa. Da li zbog obaveza, ili što se prosto ne setim, ali dalje sam vezana za obuću koju nosim, udobnu i toplu, dok se šetam kroz šumu. Verujem da je to nekakav simbolizam koji označava da nisam još stekla pravo poverenje u prirodu.

Priroda je mnogima od nas još uvek stranac i usputno mesto, baš kao i vrt usred grada. Ali, polako se vraćamo prirodi. Ponovo se upoznajemo sa njom i shvatamo da nas ona čeka raširenih ruku.

Aniko

Advertisements

3 komentara na “ZAMISLITE DA HODATE BOSONOGI…

  1. Da, apsolutno, asfalt ili beton su stvarno prekid bilo kakvog kontakta sa prirodom, neprirodno vreo ili leden, ali na zalost mnoge sume, livade, poljskih puteva su prepuni mesta gde ima svakojakog djubreta, u glavnom upravo pored tih asfaltnih puteva i njihovih zemljanih kapilara kroz sume, kojima se, posto se izvuku drva i ostavi cistina na kojoj buja trnovit korov, skoro po navici dovlaci sve ono za sta nema mesta po podrumima i supama.
    Zalosno je sto nema vise takvih pravih suma, koje su zaista toliko bezbedne i bezazlene, gde se svaka zmija vec davno sklonila sa pravca za koji ni sam ne znas da ces njime proci.
    Cini mi se da bi svet u celosti, ljudi u svojoj sustini, okolina na koju uticu bila upravo ono sto nam zaista treba, samo kada bismo tlo kojim se krecemo dodirivali sobom.

  2. Stvarno mi je neverovatno jer sam bas danas dok sam isao na posao razmisljao o ovome o cemu pricas, kako je asfalt ne prirodan i kako smo celu zemlju okupirali, uzurpirali.. Dok sam hodao po betonu obracao paznju na travu koja i pored svega sto smo joj uradili, ona nastavlja da nadje put u pukotinama.. Divan tekst inace, sutra se izuvam i na Kalis 🙂

Odgovori...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s