DA LI JE POTREBA DA SE PROMENIMO PRIKRIVENO NEPRIHVATANJE SAMOG SEBE?

Svako ko se latio duhovnosti i rada na sebi, mogao je da čita o tome kako unaprediti svoje biće, kako obogatiti svoj život, kako promeniti sebe, sve u svrhu oslobađanja od kalupa u kojem živimo i oslobađanja od bola koji život nosi. Većina koja poželi da menja svoje osobine, usmeri se na one osobine za koje smatra da su „negativne“ i za koje smatra da su destruktivne.

Pročitajte ponovo – osobine za koje osoba SMATRA da su negativne ili nepoželjne. Dakle, to su uglavnom osobine koje ljudi percipiraju kao negativne ili nepoželjne, na osnovu svojih ličnih uverenja ili na osnovu onoga što okolina diktira kao poželjno ponašanje. To znači da našim analitičkim percipiranjem određujemo šta je za nas poželjno ponašanje a šta nije, te odlučujemo da na tom polju izvršimo promenu, čak iako za tako nešto vreme nije. Možda će neko reći kako je uvek vreme da se stupi u akciju, međutim u našem evolutivnom procesu postoji određen kompleksan tok i vreme za razrešavanje blokada kojih mi ne možemo biti svesni. Zbog toga je naš pokušaj da planski utičemo na taj proces najčešće neuspešan, jer se ne odvija u skladu sa prirodnim ili univerzalnim principima, ili na nivou naše duše koja bira te tokove. To znači da mi često odlučimo da primenimo neku metodu unapređenja, iako nam možda uopšte nije vreme za to.CHANGING-FACES

Kada je u pitanju okolina, naglasak u ovom tekstu stavljam na sve “nju-ejdž” pokrete, na religije, na sve pristalice različitih metoda unapređenja ličnog života, na vegeterijance, na zagovornike teorija zavere, na pristalice mnogih duhovnih praksi, zdravog života, i tome slično (mada slobodno mogu da ubacim i sve ostalo vezano za sistem koji nam diktira kako treba živeti, šta treba slediti, itd.).

Svaka od ovih grupacija propagira određene informacije koje posmatrač uzima, percipira, procesira i kreaira jednu idealizovanu sliku o tome kako treba živeti i kakvi treba da budemo.

Svako biće je slučaj za sebe, pa su tako i evolutivni tokovi svakog pojedinca potpuno autentični i zasebni.

Da se razumemo – nije problem u onome šta različite duhovne i ostale prakse za unapređenje života propagiraju. Problem je u tome što ljudi takve informacije mogu pogrešno da prihvate, kao i da ih upotrebe iz potpuno drugačijih razloga, kao i na način koji je njihovom biću neprimeren. Kao što i sami znate, svako biće je slučaj za sebe, pa su tako i evolutivni tokovi svakog pojedinca potpuno autentični i zasebni. Šta prija jednoj osobi, ne mora da znači da prija i drugoj, kao što se može i potvrditi da šta jednoj osobi funkcioniše, ne znači da će i nekom drugom. Kada je u pitanju aktivan rad na ličnom unapređenju, ovde ću se usmeriti na nešto što je verovatno većini ljudi zajedničko, a to je skriveni motiv zbog kojeg ljudi imaju potrebu da menjaju sebe i svoj život.

Treba se prvo zapitati otkuda uopšte potreba za promenom? Svako na nekom nivou ima želju da promeni svoj život ili sebe, jer prosto živimo u svetu u kojem većina ljudi uopšte nije zadovoljna samim sobom i svojim životom. Kada bi ljudi bili sasvim zadovoljni samim sobom, sigurno ne bi imali potrebu da se menjaju. Većina to radi iz želje da reši one probleme za koje smatra da izazivaju patnju i bol, međutim iza tog postoji podsvesni motiv koji je najčešće skriven, a kojeg je vrlo važno osvestiti kako bi se zaista moglo krenuti putem pravog napretka.

Skriveni motiv koji pokreće želju za promenom dolazi iz neprihvatanja samog sebe kakvi vi trenutno jeste. Ne prihvatate sebe onakvim kakvi jeste, definišući svoje određeno ponašanje kao nepoželjno. Osuđujete onaj deo koji želite da promenite, kritikujete deo sebe koji vam se ne sviđa, te želite da to promenite u jednu idealističku sliku sebe koju ste sami kreirali na osnovu onoga što okolina propagira kao recept za srećan život, ili na osnovu onoga što okolina podržava ili nepodržava. Ovo nije nešto što se dogodilo tako što ste nedavno pročitali neki tekst o unapređenju života, pa ste shvatili kako vi ne živite na taj način, te ste na podsvesnom nivou odbacili ono kakvi sada jeste. Ovo je nešto što se dogodilo mnogo ranije, još u vreme kada ste bili dete.

Kako je do toga došlo da mi sada ne znamo kako sebe da prihvatimo, da mi sada želimo sebe da promenimo, zato jer ne volimo ono što smo trenutno?

skin-shedding-photography

Pa od naših roditelja, koji takođe imaju u sebi delove koje nikada nisu prihvatili. Oni su to naravno naučili od svojih roditelja i tako u nedogled, generacijama unazad. Ovakvo ponašanje je došlo kao posledica nametanja kalupa društva koje diktira kako bismo trebali da živimo, kakvi bi trebali da budemo, šta je poželjno, šta nepoželjno ponašanje. Ako se ponašamo na određeni način, okolina će nas prihvatiti ili neće, i u odnosu na to, razvija se da ili sledimo stvari koje nam uopšte ne prijaju zarad drugih, ili ih ne sledimo, ali onda bivamo osuđivani.

Naravno, roditelji su prvi koji će osuditi ili prihvatiti naše postupke. Oni misle da nam čine dobro, ali zapravo u većini slučajeva, oni samo žele da nas formiraju prema već unapred osmišljenim normama našeg društva ili žele da na nas prenesu svoje neispoljene želje. Tako mi postajemo glina u rukama naših roditelja ili u rukama društva u kojem živimo, gde nesvesno prihvatamo da budemo oblikovani, bez da se pitamo da li je to zaista u našoj prirodi i da li je to zaista nešto što želimo. U tom procesu, zaboravimo kako se sluša svoje unutrašnje biće, kako se sluša svoja intuicija i kako se dopušta samom sebi prirodan i nesmetan tok razvoja, istraživanja i učenja u ovom svetu.

Na nas se vrši pritisak kako bi na silu postali nešto što će se uklopiti u postojeći sistem i tako i mi sami naučimo da je jedini način razvoja da pritisnemo sami sebe, da mučimo sebe nekakvom nazovi disciplinom, ili mukotrpnim radom koji bismo trebali da uložimo kako bi ostvarili ciljeve, koji zamislite, na kraju krajeva uopšte i nisu ciljevi našeg istinskog bića.

Od početka školovanja, pa kroz ceo život, od nas se traži da budemo najbolji, da budemo odlični u školi, da se ponašamo onako kako društvo smatra da je prihvatljivo, od nas se očekuje da steknemo diplomu, da se zaposlimo, da zarađujemo dobro, da se venčamo i rodimo decu, da imamo stan, auto, da izgledamo ovako ili onako, da smršamo, da se ponašamo kulturno…znate li koliko je to pritiska na nas same? Na naše živote? Jeli nas neko pitao da li mi to zaista želimo? Naravno da nije. A mi svi to radimo i teramo i guramo naše biće u stvari koje nam uopšte ne prijaju. Ali eto, mi to radimo jer kada vidimo druge kako su „uspešni“ u ovome ili onome, mislimo da i mi treba takvi da budemo kako bismo bili srećni. I tako naučimo da neprihvatamo sebe kakvi zaista jesmo i da žudimo da budemo neko drugi, neko „bolji“, neko tamo ko će ispunjavati sve one praznine u nama koje su zapravo nedostatak ljubavi prema samom sebi.

Zašto je važno prihvatiti samog sebe?

Kada ne prihvatate neke delove sebe, vi pružate otpor. Vi se tada borite sami sa sobom. Grčite se u nastojanju da odagnate delove sebe koje ne volite. Zatvarate oči pred tom slikom, mašete rukama da se ta slika skloni. Ali to se ne može desiti, jer to bi bilo kao da pokušavate da samom sebi iščupate jetru ili neki drugi deo tela i da namesto toga stavite nešto drugo, nešto što vam ne pripada. Umesto da pokušavate na silu da menjate sebe, prihvatite sebe u celosti, shvatite da vi već sada jeste celina, da vi već sada jeste autentično biće, u potpunosti.

Kada pružate otpor, pravi se blokada na energetskom nivou, a onda i u telu. Ta blokada onemogućava da se vi prirodno unapređujete, bez upotrebe sile, discipline, napora i muke. Možete pokušavati na silu da se promenite koliko god želite, ali ako se niste istinski saživeli sami sa sobom, ako niste istinski prihvatili sebe u celosti, pa kakvi god da jeste u ovom sadašnjem momentu, u vama će ostati onaj deo koji vrišti da bude prihvaćen i voljen.

jk_girlatmirror

Možete to uporediti sa malim detetom koje traži da bude voljeno i prihvaćeno, kakvo god da jeste, a ono na čega nailazi su kritike roditelja koji ga ne prihvataju takvog i žele da ga unaprede, da ga promene. Ali to dete ne može da se promeni jer ono prosto nije takvo kakvo njegovi roditelji žele da ono bude. I onda ono pati. Oseća se nevoljeno jer nije „savršeno“. Oseća se krivim što postoji i što je takvo kakvo jeste. To dete će onda pokušavati na silu da udovolji svojim roditeljima, samo zato da bi bilo voljeno. Pokušaće da radi stvari koje ne želi i da sledi ono što roditelji podržavaju, samo zato da bi bilo prihvaćeno i podržano. I možda će i uspeti u nastojanju da uradi sve što roditelji žele, ali osećaj nevoljenosti i neprihvaćenosti će ostati. Razmislite samo, da li zaista postoji i jedan zahtevan roditelj koji je rekao svom detetu „E ja sam sad zadovoljan tobom jer si ispunio sve što sam očekivao od tebe“, ili je i dalje tražio mane i zahtevao i dalje da se to dete prilagođava željama njegovog roditelja? Zato to dete ostaje da oseća da je nevoljeno i neprihvaćeno, i ma šta god to dete uradilo, ma koliko to dete bilo „savršeno“ ili „uspešno“ ono će se u srži osećati vrlo falično.

To malo dete je u svakome od nas. I pošto smo svi manje-više bili izloženi ili takvim roditeljima-kritičarima, ili okolini koja je na nas vršila pritisak očekivanja da budemo ono što se smatra adekvatnim, i mi smo u srži postali isti ti kritičari koji imaju svoja uverenja i prohteve o tome šta bismo trebali da budemo da bismo bili „savršeni“. I pošto se vidimo nesavršenima, mi to gledamo kao manu, pa ne prihvatamo sami sebe. I dok god se ne prihvatamo, mi ćemo uvek tragati za nekim razlozima zašto nismo kakvi bi trebali da budemo i šta još to treba da promenimo.

Ali kako prihvatiti sebe? Kako prihvatiti kod sebe ponašanje koje vidite kao problematično? Kako prihvatiti i prigriliti to ponašanje, reći sebi „U redu je što sam takav?“ kada imate sve argumente koje opovrgavaju to ponašanje. Kako reći sebi „U redu je što pušim, što se prežderavam, što sam neodgovoran, što ne zarađujem dovoljno, što sam lenj, što sam pohlepan, itd.“

Na prvom mestu, setite se na primer koliko je pušenje u početku bilo podržavano od strane društva. Niko tada nije ni mislio da je to nešto loše, nego je čak bilo i poželjno kao nekakav imidž u društvu. I sigurna sam da je u to vreme pušenje manje štetilo nego danas, prosto zato što tada ljudi nisu to smatrali lošim pa nisu svojim mislima uvećavali negativne posledice. Kada se na to što je pušenje fizički štetno doda i lično uverenje da to šteti, efekat štetnosti je sigurno mnogosutrko veći. Danas se toliko se trubi o štetnosti pušenja, da su ljudi počeli između sebe jedni druge da osuđuju. Ukoliko ste pušač i našli ste se pred osudama, u vama se automatski aktivira osećaj „nesavršenosti“, baš zato što vam je već neko u međuvremenu napunio glavu kako je pušenje štetno i što ste i sami poverovali u tu priču, pa nemate kako da se odbranite od argumenata. I time štetite sebi mnogo više.

mzl.rkvqmtnt.1024x1024-65

Umesto toga, trebalo bi da dopustite sebi da budete ok sa tim da pušite, a da odagnate krivicu koju osećate. Prosto da prihvatite da vam ta cigareta sada treba i da je to ok što je tako. Sigurno postoji nekakav uzrok tome, ali vi ne morate odmah da skačete da ga rešavate. Potrebno je vreme. Ponekad su uzroci određenih poroka duboki i potrebne su godine da sve lagano ispliva na površinu. Kada sebi dopustite taj proces, onda nema prisile na promenu, nema osude, nema kritike. Nema neprihvatanja sebe. Tu ste gde ste i to je ok. Sutra ćete napraviti jedan korak napred, i to je ok. Prihvatili ste to stanje i ok ste sa tim.

Kada ne prihvatate sebe u potpunosti, promena koju pokušavate da postignete ne može da se dogodi. Možete na silu pokušavati da primenite određene prakse, ali pre ili kasnije, vratićete se u prethodni obrazac ponašanja koji toliko mrzite kod sebe i samo ćete sebe još više osuđivati, osećajući se bespomoćnim ili nesposobnim.

Mnogi smatraju da je sve do discipline ili snage ume, istrajnosti, ili kako god, ali gurati sebe na silu u nekakvu promenu koju ste sami zacrtali, kreiraju se dodatne posledice koje mogu da se ispolje mnogo kasnije u životu.

Promena treba da bude u skladu sa vašim prirodnim procesom, u skladu sa vašim osećanjima, a ne u skladu sa onim što vi ili okolina „smatrate“ da bi trebala da bude.

Na univerzalnom nivou, ne postoji osuda, ne postoji kategorisanje dobrog ili lošeg, pozitivnog ili negativnog. Ono što stvari i iskustva čine takvim su naša uverenja i načini na koje percipiramo. No ta uverenja mogu toliko biti snažno potrkepljena argumentima i dokazima da je zaista vrlo vrlo teško uveriti sebe kako nešto što nam se čini da nije u redu, da bi trebalo da bude u redu. No nije stvar ni u tome. Nije stvar u tome da dajete potvrdu sebi da ono što radite jeste u redu. Stvar je u tome da prihvatite tačku u kojoj se nalazite kao deo jednog ogromnom procesa kroz koji se krećete i u kojem ne postoji kategorizacija da li je jedna tačka bolja ili kvalitetnija od druge. Svaka od tih tačaka predstavljaju samo malo drugačiji način percipiranja realnosti.

The-Ever-Changing-Face-of-Beauty_Solve_Sundsbo

Da se razumemo ovo uopšte nije lako. Lako je reći sebi verbalno „ja prihvatam sebe u celosti“, ali emotivno, dok god postoji deo u vama koji je kritičar, vi niste sebe prihvatili i težite da budete neko drugi. Vi osuđujete sebe zato što imate poroke, zašto što još uvek jedete meso, zato što ne zarađujete dovoljno, zato što niste fizički privlačni, itd… Vi ćete čitati o tome kako drugi ljudi žive idealno, kako žive u skladu sa prirodom, kako rade jogu, meditiraju, jedu sirovu hranu, i upoređivaćete se sa njima. Vi ćete u njima videti nešto idealno, a sebe ćete osuditi. Vi ćete sebe gurati da budete kao i oni, iako vama prirodno to uopšte neće odgovarati. Vi ste sebe ubedili da treba da budete neko drugi kako biste bili srećni, zdravi, idealni. Ako to tako nije, vi nećete biti srećni. Pokušavaćete da se promenite. Težićete ka promeni. Težićete da se promenite u neku sliku koja je opet produkt vašeg uma i vaših uverenja, a ne vaših pravih osećanja i onoga što zaista želite da osetite.

U prihvatanju sebe, postoji još jedna zamka. Ako ste odlučili da prihvatite sebe, samo zato da biste mogli dalje da se menjate, opet niste uradili ništa. Opet postoji skriveni motiv zbog kojeg „terate sebe da se prihvatite“ kako biste mogli da se dalje promenite. Vrlo je suptilan osećaj između ovakvog „prihvatanja“ i istinskog prihvatanja i teško se prepoznaje. Pa kako onda znati da ste se zaista prihvatili?

Samo kada budete odustali od toga da se menjate. Kada vam ne bude bilo stalo da se svesno menjate. Kada budete neutralni prema vašim „manama“. Tada ćete moći da sebe posmatrate neutralno, iz daleka.

Caka je u tome da sebe istovremeno posmatrate kao konstantu koja se ne menja i kao nekog ko se stalno menja. Vrlo teško, ali nije nemoguće. Samo se postavite u poziciju malog deteta i biće vam lakše. Tom detetu treba ljubav i ništa više. Ono će samo da raste i napreduje, ne treba vi da mu solite pamet kako i šta da radi.

Kada ostvarite neutralnost prema svojoj nepromenljivosti i promenljivosti, otpustićete unutrašnji otpor prema sebi. Na ovaj način, otpuštate otpor, ne silite sebe na promenu, i dopuštate da dete u vama oseti da je prihvaćeno. Dopuštate sebi da prihvatite sebe sa ljubavlju, ne očekujući bilo šta od sebe, bilo kakvu promenu, već samo ono što je sada trenutno u vama, pa kako god ono bilo. A onda, promena može da počne, ali ona neće ići tokom kako vi zamišljate. Ona će se desiti spontano, ali ne i nesvesno. Bićete svesni svega, shvatićete da se u vama zaista nešto čudesno dešava, nekakva promena, koja će biti usklađena sa prirodnim tokovima svemira, i ona će doći kao iznenađenje, jer neće biti planirana sa vaše strane. Promena će doći kao talas na kojem ćete jahati, ne sluteći kada će sledeći talas naići i na koju stranu će da vas ponese. Uživaćete, slobodni.

Aniko Budai

Advertisements

6 komentara na “DA LI JE POTREBA DA SE PROMENIMO PRIKRIVENO NEPRIHVATANJE SAMOG SEBE?

  1. Vjerojatno nema osobe koja se bavi ikakvom duhovnosti ili samopomoći, a da nije upala u ovu zamku. Naravno, tako i ja.

    Posljednjih mjeseci uvela sam novu praksu u svoj rad, a to je da pronalazim druge riječi za osobine koje su mi drugi pripisali i kojima sama sebe nazivam kad se osuđujem i tražim kako mi te osobine zapravo pomažu.
    Puno mi je lakše i brže se rješavam depresivnih stanja otkad tako postupam.

    • U pravu si, i ja tako mislim. Baš mi se sviđa kako si našla način da one osobine koje inače osuđujemo, da u njima nađemo šta je to što je zapravo dobro. Ja mislim da i ja to radim nesvesno i puno mi je lakše.

Odgovori...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s