O potisnuti besu, hajde da se pomirimo – kako se rešiti besa?

 

potisnuti bes

Eto. Još jednu bljuvotinu besa sam izbacila, da bih je nakon toga isprala suzama. Dobro je dok mogu da to isplačem, mislim se ja. To je i suština. Nemoć koju osetiš da promeniš situaciju u kojoj se nađeš, teška je. Teško je kad onda nećeš sebi da priznaš da si nemoćan, pa besom bol pokrivaš, hraniš se tim besom, nadaš se da će ti taj bes dati moć da promeniš sve. Ali, kako to obično biva, ništa se ne menja ni spolja ni unutra. Sve ostaje isto, i ostaje i dalje taj isti bes u tebi. Ma neću ja taj bes, neću ga, ali on se jednostavno desi. Onda probaš da ga potisneš. Potisneš ga i misliš se da si ga rešio, a onda se nešto desi i ti eksplodiraš u deliću sekunde.  Momenti su to čudni, pomuti se u glavi, ne znaš šta te snašlo, misliš da se ceo sve srušio, misliš da si u bedaku, u rupi iz koje nema izlaska.  Sekunde su u pitanju, malo pre je bilo sve ok, deset sekundi kasnije gledaš haos koji si napravio i pitaš se šta ti bi.  Mrziš se zbog toga, žao ti je, o šta bi dao da baš sada nisi pobesneo, da baš sada nisi pokravio ceo dan, i sebi i svima oko sebe.

Kad konačno priznaš sebi zašto si besan, ostaje ti samo da se dobro isplačeš i da shvatiš, da do malo pre ipak nije bilo ništa u redu i da je to nešto duboko trulo u tebi od ko zna kada, samo sada ima konačno priliku da izađe napolje i da bude viđeno. Koliko dugo potiskuješ? Ni ne znaš da si potiskivao.  Ni ne znaš šta je to u tebi što baš sada traži da bude saslušano. Vrišti iz tebe, a ti ne razumeš taj jezik. Šta, pitaš se, šta hoćeš da mi kažeš? Razlozi za bes koji osećaš su potpuno besmisleni, shvataš da je nešto dublje, ali šta?

Baš je lepo sve to bilo zanemareno, potisnuto, odvajkada, upakovano u šarenu papir sa sve mašnicom, u iluziju da je život takav kakav jeste, da je sve u redu, da je i drugima isto tako teško ko i tebi i da sve to tako treba. Kad konačno izraziš istinu, krene osuda sa strane,  a ti si u čudu,  jer si zaboravio da drugi ne razmišljaju kao i ti. Drugi još uvek potiskuju, pa misle da je njima dobro, a vide tebe kako besniš, pa su te proglasili ludim. Ne shvataju još uvek, da živimo u kolektivnoj ludnici.

Bes. Krajnja granica bola. Šta je sledeće misliš se? Nadaš se da neće biti gore nego što jeste. Kad se već nisi isplakao kada je trebalo, kada nisi onda razumeo šta ti se dešava, da si bio nemoćan u svemu i da ti nisi bio kriv zbog toga, pa eto ti malo besa sada da zapaperimo do kraja. Nećeš se izvući. Pritisnule su te ove silne energije novog doba, da do kraja iscede iz tebe sve što je u tebi potisnuto, nesvesno, nerešeno. Mislio si da ćeš se tako lako prosvetliti? Ne dragi moj, daleko si ti još od kraja, sad tek kreće borba, sad ćeš videti šta su demoni. Kad te već nisu naučili kako da se nosiš za životom, kako da prihvataš život, kako da odboluješ, da isplačeš,  a eto ti sada paprike ljute crvene da se do kraja zaljutiš. Ali nemoj se obeshrabriti. Reči su grube možda, al seti se da nismo znali za bolje. Učimo sad, pritisnuti u ćošak života.

A šta to učimo? Da je konačno vreme da prihvatimo naše emocije, sve, baš sve ono što je u nama, a što je bilo potisnuto.  Da prihvatimo da nešto nekada nije bilo u redu i da je vreme da taj bes izađe, da taj bes pretvorimo u tugu  i da je vreme za generalno čišćenje i plakanje, plakanje i plakanje.  „Isplakao sam ja boga oca..“ reći ćeš…možda jesi,  ali da li si zaista i prihvatio i oprostio? Da li si zaista sebi priznao da nisi mogao ništa tada da uradiš, da si dao sve od sebe, da su okolnosti takve bile i da nije moglo drugačije? Da li si otpustio prazninu koju osećaš, da li si se oslobodio čeženje za neostvarenim snovima? Da li se još uvek grizeš i jediš i kriviš drugu stranu, ili kriviš samog sebe što nisi drugačije postupio? Ili možda u tebi ključa bes tvojih predaka, koju ni sam ne razumeš, a preuzeo si je jer si nesvesno kao dete imitirao svoju mamu, svog tatu, babu, dedu, ko zna koga, one koju su i sami puni besa bili, a nisu to znali.

Zar nije konačno vreme da shvatimo da je u redu suočiti se sa besom i prolaziti ta odvratna stanja, da je u redu prolaziti kroz sve te procese prihvatanja samoga sebe i upoznavanja emocija, onih koje su oduvek bile najviše osuđivanje. Nije u redu što drugi zbog tebe pate, ali šta da radiš, prihvatiti moraš te procese da prođu, ne možeš ih rešiti za jedan dan, a drugima se zahvali što te uopšte trpe. Potiskivanjem ne rešavaš ništa. Ali ako već izađe napolje, zar si mogao drugačije, hej?  Znaš i sam koliko se trudiš. Kad već izađe, onda znaš da je tu, znaš da je obelodanjeno i možeš reći sebi, nemoćan sam, i pasti na kolena i moliti za pomoć dragog Boga, dopustiti sebi da se isplačeš. Tražiti pomoć da rešiš to što si mislio da je rešeno ili ono od čega si davno digao ruke, nerešivo. Da pustiš stvari da odu i otpustiš neostvarene čežnje, razočarenja i porive, tvoje i one koje nisu tvoje, nesvesno preuzete.  Možeš pustiti i otpustiti, odustati od potrebe da kontrolišeš svoj život, da kontrolišeš stvari oko sebe. Da dopustiš sebi tugu i bol i da se duboko isplačeš i kažeš sebi: „Jebiga brate, nisam znao drugačije. Nisam znao da pustim stvari da idu svojim tokom. Nisam znao da ipak ne zavisi sve od mene, i da su tu neke više sile koje ne poznajem. Nisam imao pojma koliki teret nosim u sebi i da ne moram da ga nosim i da ne moram da radim onako kako su radili moji preci.“

Dugo smo živeli u srednjem veku kada su u pitanju emocije. Ko nas je učio kako se nositi sa padovima? Niko drugi no život sam, pa ko je kako prošao, neko bolje, a neko gore. No većina ni ne zna kako da se nosi sa svim time, zato nam sada planeta izgleda kao kolektivna ludnica.  Očigledno je da što više vreme prolazi, to se sve više dešava proces „istiskivanja“ svega što je u nama nesvesno, svega što je u nama nerešeno. Nema više bežanja, jednostavno nema. Ili ćeš poludeti ili se suočiti sa samim sobom.  I zato je sada tako teško, jer izlazi ono što je najdublje. Teško je. Priznaj sebi da je tako, biće ti lakše. Izlazi neki bes na površinu, ne krivi sebe zato. Mora da izađe. Onda otkrij odakle taj bes, ako možeš. Pitaj sebe kako se osećaš. Nemoćno, sputano, usamljeno, zanemareno? Možda je mnogo dublje, ko zna. Ali za početak, barem se isplači. Što više to bolje. Znaš, tvoj bes samo pokriva tvoju tugu. Biće tu sve dok je ispod njega tuga. Zato se ne boj tuge, nije ona baš tako strašna. Prigrli je, pa će i bes otići.

Aniko Budai

Advertisements

Odgovori...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s