Rupa bez dna – priča o nerešivom problemu.

007cb0a59369400a3e1496316ba4e6a4e490ee67

Stigla sam. Sišla sam na stanici gde treba, sve sa koferima. Prvi utisak me je iznenadio.

“Kakva gužva! Sigurno je mesto veoma popularno”, mislim se ja.- “Baš imam sreće.”

Samo, nešto mi tu nije jasno. Gledam okolo. Ljudi su čudni. Nešto ne štima.

“Izvinite,” – obratim se kondukteru. Voz iz kojeg sam upravo izašla, još uvek stoji, a kondukter na vratima gleda levo-desno, kao da čeka da uđu putnici. Niko ne ulazi. Čak se čini da svi ovi ljudi ni ne primećuju taj voz. Kondukter i dalje gleda levo-desno, čuo me je, ali se čini zauzet posmatranjem.

“Izvinite,” – glasnije ovog puta, a on mi nemarno odgovori: “Da?”. “Izvinite što smetam, samo da pitam, da li sam ja došla na pravo mesto?”

“Svakako da jeste. Čim ste tu sišli.” – kaže on, a onda još jednom osmotri levo-desno i puhne u pištaljku. “Krećemooo!”- uzvikne.

Voz se pokrene i ode. Ostanem da stojim na peronu. Ajde, kad on kaže da je to to. Okrenem se prema masi ljudi, ovog puta ih podrobnije osmotrim. Stvarno ništa nema smisla. A kažu da je ovo pravo mesto. Možda se nešto desilo? Masa ljudi se pruža u nedogled. Kao da je sprovod. Jedni plaču, drugi vrište, treci ciče. Jedni se čupaju za kosu, drugi su na kolenima pa se mole, treći samo stoje i bulje u prazno. Ma, mora da me je ovaj kondukter prevario. Krenem da se probijam kroz masu, već će neko znati da mi odgovori.

 

“Izvinite,” – obratim se nekom čoveku, okrenutog leđima od mene. On me pogleda praznih i upalih očiju. Izgleda jezivo.

“Kakvo je ovo mesto?” -upitah ga. Taman on zausti da odgovori, kad neka žena vrlo agresivno uleti između nas i povika: “Kakvo je ovo mesto pitaš? Pa zar ne znaš? Ovo je rupa bez dna!”

“Rupa bez dna?”- začuđeno upitah. “Kakva rupa bez dna? Šta je to?”

“Kako ne znaš šta je to? Ništavilo. Beznađe. Pakao. Večna tama. Nepostojanje. Crna rupa. Kapiraš? ” – kaže mi ona iznervirano i zavrti prstom po slepoočnici, pokazujuži mi otvoreno da misli o meni da nisam normalna.

“Ali, meni su rekli da kada se oslobodiš Ega, da stižeš na mesto gde vlada ljubav, uzvišeno stanje, mir.” – rekoh naivno, iskreno i zbunjeno, shvativši istog momenta koliko je moja izjava glupa i besmislena.

“Ha, ha, ha, ha, ma ko ti je to rekao, glupačo. E, baš si glupa.” – nasmeja se ona. “Zar ti mi izgledamo kao da smo oslobodeni od bola i patnje? Pogledaj malo oko sebe, pogledaj kako se svi pate. Ali, nemoj da te to zabrinjava. Reći ću ti nešto, pošto iako si glupa, simpatična si mi. Uvek ima neko kome je gore nego tebi, tako da uživaj u tome što ti je sigurno bolje nego drugima.” – reče ona i ode, smejući se grohotno.

Ostadoh da stojim potpuno zbunjena. Uspaničena. Kako sam ovde dospela? Ma mora da je neka greška. Znam sigurno da sam rešila apsolutno sve što se rešiti moglo.

“Pusti je. I ona je mislila isto što i ti, kada je došla ovde.” – reče mi neki gospodin. Delovao je vrlo dostojanstveno, kao neki učitelj ili mudrac. “I ja sam kao i ti, bio putnik na duhovnom putu. Ceo život sam posvetio radu na sebi. I mnogi ovde takođe.” – reče mi on i pokaže rukom na nepreglednu masu sivih i oronulih lica. Buka plača, urlanja, besa i ludačkog smejanja nije prestajala.

“Ali, to mora da je neka greška! Šta smo to pogrešili pa smo ovde završili? Zar nije poenta lišiti se svega što ograničava naše fizičko postojanje, naš ograničen pogled na svet?”

“Spoznati granice i prevazići ih. Upoznati svoje biće, svoje mogućnosti. Prevazići samog sebe. Da, da, sve ja to znam.” – reče mi on.

Očajanje me preplavi, počeh da jecam. “Šta je sa svim mojim godinama rada na sebi, svakodnevnog, u svakom trenu? Godine i godine razotrkrivanja podsvesti, senke naših bića, otključavanje potisnutih znanja, šta je sa svim onim nepreglednim plakanjima koje sam svesno sprovodila da bih pročistila dušu?”

“Znam, znam, draga moja…” – pokuša čovek da me umiri.

“Šta je sa razrešavanjem konflikta među ljudima, sa pomirenjem u porodičnim odnosima, sa opraštanjima, sa pokajanjima, šta je sa svim tim…” – nastavljala sam, osećajući sve više kako me tama ove rupe uvlači.

“Pa vidiš, sve to smo svi mi radili. A šta se desilo, to niko ne zna. Sve što znamo je da smo došli ovde, i tu i ostali. Od tada pokušavamo odavde da izađemo, ali bezuspešno. Svi pokušavamo da dokučimo koji deo Ega nismo rešili, jer mora biti da nas je to dovelo u ovaj ćorsokak.” – reče čovek.

“Ali, ali, to nema nikakvog smisla!” – povikah sada, sluđeno. Kakva prevara! Kakva smjejurija! Bog nas je prevario! Ostavio nas ovde da trunemo! Mi smo istrošena roba! Da, tako je! Ovo se desi kada kopaš po sebi, eto, to je! Bolje da nisam nikada ni zakoračila putem spoznaje. Bog ne želi da znamo pravu istinu, pa nas je sve ovde strpao. Eto, to je. Ovo je pakao pravi, ustvari. To je sudbina ljudska, a dole na Zemlji, tamo je raj. Kakva zabluda! Ali, ja ovo neću dopustiti. Ovu patnju večnu, nakon sve patnje koju sam prošla, radeći na sebi, oslobađajući se okova sveta, sad još i ovo, ovo je večna patnja bola, neću to! Vratiću se na peron i čekati voz kojim sam i došla.

Uzeh kofere i vratih se nazad. Ali kada sam se približila mestu gde je bio peron, njega nije bilo. Nije bilo ničega. Samo nepregledne mase ljudi, u nedogled. Kakav pakao, kakvo beznađe! Sklupčala sam se na podu i gorko zaplakala. Prekrila sam rukama uši, da ne čujem jecaje drugih. Neko vreme sam bila u najgorem mogućem stanju koje sam ikada doživela i to je trajalo i trajalo. Počeh da kopam po sebi, šta to nisam razrešila? Mora da sam nešto propustila? A šta je sa svim ovim ljudima? Ljudi su moja ogledala. Kako da se u njima prepoznam, pogledaj samo koliko ih je? Svi nešto razrešavaju, a ništa ne rešavaju. Razrešavanje. Da li je to moj odraz?
Naslutih nešto, ali opet me očaj obuze. Pa zar da mi večnost bude ovakva?

“O Bože, šta si mi to uradio? Gde je sada tvoja pomoć, tvoje vođstvo! Dušo, gde su tvoje instrukcije, gde si me to dovela! U ovo ništavilo! Večnu patnju, večni bol, ovu beskrajnu tminu. Večnost provedena u bolu, kako ću ja to…hm. Večnost. Šta je to uopšte? Čekaj malo. Vreme ne postoji. Večnost ne postoji. Večnost i trenutak, to je potpuno isto. Znači, ovo mesto ovde, to je samo tren. Nije večnost. ”

Osetih u duši neku iskru, neko pomeranje, kao neko golicanje. Kao da sam mogla da nazrem nešto, neki trag, nešto što bi me odvelo do rešenja. Buka jecanja utihne. Uspravih se. Ispred mene je stajao čovek obasjan svetlom, u beloj odori. Izgledao je kao Isus. Izgledalo je da ga niko drugi ne primećuje. Osmehivao se.

“Da li znaš šta je ovo mesto zaista?” – reče mi on.

“Ko si ti, da li si ti Isus? Da li si ti sam Bog?” – upitah ga.

“Šta ti misliš, ko sam?”- reče mi on, smejući se.

“Pa ne znam, rekla bih da si izraz onoga što ja doživljavam kao najvišu Svest.

“Tako je.”

“Znači, mogao bi biti i sam Bog.”

“Mogao bih.”

“Onda mi ti možeš reći, zašto sam ovde?”

“Reci mi, šta je bilo zadnje što si razrešavala pre nego što si ovde došla?”- upita me on ponovo.

Trebalo mi je par trenutaka da se setim. “Zadnje sam razrešavala osećanje odvojenosti od svega što postoji i pripadnosti svemu što postoji.”

“I, kako je to prošlo?”- upita me On.

“Ma, užasno, to mi je bila najteža stvar sa kojom sam se suočavala. Nikako i nikako nisam mogla toga da se rešim. Uporno sam pokušavala da pronađem uzrok tom užasnom osećanju izolacije i nepripadanja. I nikako mi nije uspevalo da to rešim.”

“I šta si na kraju uradila?”

“Na kraju sam se potpuno slomila i pomirila da je to nerešivo i prihvatila sam to stanje kao takvo. Prihvatila sam svoju izolaciju.”

“I šta je onda bilo?”

“I onda je..ahaa…”-odjednom mi nešto sinu. “Pa zar je moguće da je tako?”

Shvatih odjednom čitavu zavrzlamu. Ceo život, provela sam rešavajući svoje probleme, i što sam ih više rešavala to ih je uvek bilo još za rešavanje. Stvari su dakako postajale bolje, ali su uvek novi problemi isplivavali i ja sam automatski rešavala sve što mi se našlo na putu. Sve dok jednog dana, nisam došla do problema koji je bio nerešiv. Jedini način da se on reši, bio je da se prihvati postojanje njegovo kao IDEJE DA POSTOJI PROBLEM KOJI JE NEREŠIV.

“Tako je.”-reče mi čovek u belom, čitajući moje misli.

I shvatih čitavu iluziju. I ovo je jedno takvo mesto. Ovo je ideja da postoji mesto koje se zove Ništavilo. Samo čovek ima moć da osmišljava ideje, stoga je i ideja da postoji pakao, da postoji mesto u kojem večno postoji bol, samo je ideja. Nerešiva. Pakao se ne može rešiti nikako drugačije, nego da se prihvati takav kakav jeste. Kada to prihvatiš, nema više bola, nema večnog opiranja, samo ostaje mir. Svejedno ti je. Zatvorila sam oči i osetila ogroman prostor unutar sebe. Ogromno prostranstvo i slobodu. Sada znam šta da radim. Otvorila sam oči i čoveka u belom više nije bilo. Što se mene tiče, mogu ovde i ostati, ali to ne znači da moram biti tužna, besna, ili očajna, kao svi ovi ovde.

rupa bez dna

“Hej, svi vi!”-povikah. “Prestanite da se opirete ovom mestu! Samo ga prihvatite! Vi ste ovo izmislili! Vi hoćete svaki problem da rešite! Ovo je vaš problem koji je nerešiv. Vi ste ga stvorili! Vaše ideje su vaša deca, traže vašu potvrdu, a ne vaše negiranje njih samih! Prihvatite ovo vaše DETE!”

Odjednom, ogromna masa ljudi utihnu. Svi su gledali u mene, ludačkim pogledom. Zbunjeni. Tišina je trajala par trenutaka, a onda je ogroman smeh počeo da se prolama nepreglednom dolinom ljudi. Smeh je toliko bio snažan, da se činilo kao da će se sve raspući. To je trajalo i trajalo. Kada se konačno i ja glasno nasmejah, u radosti svog celokupnog Bića, sve se raspršilo u bezbroj iskrica.

Ostade samo sama Svetlost, da obitava u svom trenu i večnosti.

Advertisements

Odgovori...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s