Da li je duhovnost samo posledica potrebe za samoodržanjem života?

AscensionAndRebirth2-compressor

Sve je samo princip evolucije i samoodržanja. Tako ispada.

Duhovnost na prizeman način. Ne mo`š da poletiš visoko, ako ne shvatiš ono bazično, ono odakle si došao.

Rodila sam se unutar porodice koja kao i svaka druga porodica, svojim energetskim poljem dopušta ili onemogućava da se duh razvija.  U oba slučaja, bilo da porodica sputava, bilo da omogućava, duh nešto uči, spoznaje. Spoznaje šta znači biti ograničen ili šta znači biti nesputan.  A ograničenja i pravila, kao i sve ostalo, utisnuta su unutar porodičnog polja, unutar same genetike naših predaka.

Interesovanja ka bilo kojoj oblasti, postoje sa razlogom.  Umetnici, menadžeri, graditelji, prodavci, šta god bili. Pa tako isto i duhovnost.  Svaka porodica ima unutar sebe prirodno polje koje teži samoodržanju. Sve što je naučeno od strane predaka, utisnuto je u genetiku porodice kako bi polje samoodržanja i evolucije moglo da opstane, da se unapređuje.

Koliko god mislili da smo iznad životinjskog instinkta za opstankom, itekako podležemo pravilima da se najosnovnije potrebe zadovolje. Težnja ka održanju samog života, kao očuvanju života, ka očuvanju sigurnosti. Sve je to unutar porodice.  Idemo na posao da zaradimo novac, da preživimo. Ništa više. Samo, naš duh je bezgraničan, pa nas vodi ka tome da tragamo za načinima da nam bude bolje. Tako tragamo za boljim poslom, za boljim uslovima za život, za nečim što volimo da radima, za nečim što će nas ispunjavati. Duh nas ka tome vodi. Tražimo smisao u patnji, opravdavamo muke kroz koje prolazimo.  Neko vreme, duhovnost nas zabavlja.  Bežimo od bola. Opravdavamo patnju.

Ovim tekstom koji pišem, i ja tražim smisao, opravdavam svoju težnju ka duhovnom, potvrđujem samu sebe.

8573019_orig

A onda dođe vreme da se pogleda to bolno mesto. Ispade da je na nama, duhovnjacima, odgovornost da to učinimo. Ne znamo šta je to, ali osećamo da ono postoji.

Nekada davno, desilo se nešto strašno. Pre mnogo milenijuma. Nekakva teška sudbina, možda nekakav rat, mnogo stradanja, nekakve katastrofe, kataklizme, nešto što se nikada pre nije dogodilo. Bolna iskustva i patnja su nastupila, nešto što čovek nikada nije doživeo. Do tada, čovek je živeo u raju. Sve je bilo bezbedno, sve je bilo obezbeđeno, osnovne potrebe su bile uvek zadovoljene. Nije bilo razloga za strah ili brigu.

Iznenada, nešto je poremetilo taj raj.  Toliko je to strašno bilo, da je zapretilo da se porodična linija uništi. Istrebljenje. Godine su prošle dok se čovek nije oporavio od šoka. Trauma je zauvek ostala.  Strepnja za bezbednost potomstva je ostala.  Strah od toga da bi se to ponovo moglo dogoditi, naveo je čoveka da se zapita, šta je uzrok tom dešavanju.

Jednom davno, na nekom mestu, naučilo se da je opasno istraživati nepoznatu okolinu, naučilo se da je opasno sarađivati sa strancima, naučilo se da može biti opasno otputovati daleko od doma. Naučilo se da je opasno izraziti slobodnu volju, govoriti o svojim osećanjima, pokazati ranjivost, pokazati ljubav. Naučilo se, iako možda i pogrešno shvatilo. Pogrešno shvaćena teška sudbina, dovela je do zatvaranja. Ograničenja su nastala.

Počeli smo usvajati nesvesno pravila koja bi nas zaštitila, koja bi zaštitila porodicu. “Bolje je ostati unutar granica poznatog. Bolje je ne ulaziti u kontakt sa stancima. Bolje je ne napuštati dom. Bolje je držati se svojih. Bolje je ne pokazivati osećanja. Bolje je ne pokazivati svoje želje. Bolje je ćutati. Bolje se držati po strani. Bolje je ne isticati se. Bolje je ne izmišljati nove stvari. Bolje je strahovati pred bogom. Bolje je biti ponizan.”  I od svega toga, razvila se lepeza i drugih ograničenja, a sva su bila pogrešno shvaćen .Mnogima više ne znamo ni uzrok. Ponašamo se na određen način, a da ni ne znamo zašto. Uglavnom zato jer nam je rečeno da tako treba, često pod pretnjom kazne.

A mnogo je toga nesvesnog, nastalo upravo sa razlogom da se sačuva prirodni poredak. I tako smo proveli stotine godina, možda i hiljade, vodeći se nesvesno ograničenjima, pravilima koja su trebala da nas štite, a onda su počela da nam štete.  Ljubav i sloboda duha, bačeni su u zaborav.

Ali ljudski duh je nezaustavljiv. On teži bezgraničnom, on teži ekspanziji, unapređenju, istraživanju.  On je taj koji osvešćava. On probija ograničenja nesvesnog, on pronalazi načine. On doseže izvan okvira fizičkog sveta. On traži nadahnuće, traži način da se iskaže. Da iskaže svoju bezgraničnost.

Potomci traže svoje pravo da se otisnu van okova ograničenja porodičnih sistema. Njihov duh ih vodi.  Oni se ne sećaju razaranja, ratova i stradanja, ne znaju prave razloge za ova ograničenja.  To je toliko davno bilo, da je palo u zaborav. Ali u energetskom polju porodice, instrukcije su ostale. One jasno kažu:  „Ovo se sme – ovo se ne sme!“

Nastaje negodovanje, svađe i prislino održavanje porodičnog sistema. Preci nesvesno osećaju da bi ponašanje van onog uobičajenog bilo „opasno“ za porodicu. Ni oni ne znaju zašto, samo znaju da postoji neki razlog.  Ali prvobitna porodična harmonija i nekadašnjeg raja, odavne je već narušena.  Ljubav, razumevanje, podrška, bliskost, pali su u zaborav. Stanje koje je bilo prirodno i podrazumevalo se, postalo je mit.

I tu nastaje konflikt, unutar energije porodičnog sistema.   Sa jedne strane, ljubav.    Ona je neophodna za harmoniju unutar porodice,  Ona obezbeđuje sigurnost, dok dozvoljava istraživanja van porodice, jer samo istraživanjem dolazi do unapređenja, do evolucije. Ali sa druge strane, postoji iskustvo koje kaže da bi to bilo pogubno. Trauma koja je utisnuta.  Tako strah staje na mesto ljubavi.  Ljubav se potiskuje u stranu, na čelu su argumenti,  logika, opravdanja, nesvesno ponašanje, nerealni strahovi.

Ali jednog dana, dođe do konačnog loma, kada se javi prvi potomak koji je spreman da reši ovu zbrku.  Želi da je reši najčešće nesvesno. Oseća da nešto nije u redu. Nije mu dobro u životu, shvata da se nešto stalno ponavlja u okviru porodice, u okviru okruženja, shvata da to ne mora tako da bude. Shvata da ne želi da završi kao majka ili otac. Zato je uglavnom prvi korak – odvajanje od porodice.

„Ne želim tako da živim, odlazim da nađem nešto bolje.“

Prolaze godine u potrazi za boljim životom. Na posletku, i on sam stvara svoju porodicu. Susreće se sa istim stvarima i problemima kao što su imali i njegovi preci. „Shvatam sada.” Očajan, pomišlja: “Sve to dođe na isto.“

Vera, molitva, religija, hvatamo se za načine da prihvatimo surovu realnost, da opravdamo njen tok.

Da li je stvarno tako? Mora li biti isto?

Prođe još par generacija, dok se neko ne osmeli.

Ne mora biti tako. Ne želim da bude tako.

Desi se prva iskra, nešto u nama što će da kaže: „Moram istražiti načine kako da promenim ovo.“

I kako to da baš ja to sada radim? Kako to da bilo ko od vas, baš ovo radi? Vaš mozak je bukvalno baždaren da radi na duhovnost. U svemu je vidite, tragate, kao droga, ne prestajete da istražujete. Kako to? Šta vas je takvim učinilo?

Sama priroda. Sama potreba za samoodržanjem života. Sama potreba da se porodica vrati u harmoniju.

U raj.

Shvatila sam.

„Ovakva sam, kakva sam, jer sam to nasledila od svojih predaka. Od majke sam nasledila kreativnost i istrajnost. Od oca znatiželju i srce mirotvorca. Od dede sam nasledila samopouzdanje i organizaciju, od babe snagu i požrtvovanost. Sve to me čini ovakvom,  spremnom da se upustim u borbu sa samom sobom. Ja sam sklop gena, ja sam mešavina svih mojih predaka, ja sam ovakva ispala, evolucijom, prekombinovanjem gena. Ja sam srećni dobitnik. Ja sam ta u kojoj se morala javiti žarka želja za promenom. Ja sam ta koja može da sagleda mnogo više od svojih prethodnika, ja sam ta koja je uzela mač i baklju, osvetlila put u nepoznato, presekla bodljikavo šiblje, izborila se sa demonima i zverima. Skinula ograničenja predaka, izvukla ponovo na površinu – ljubav.

CircleofFriends MichaelDiven

I sada vam je vraćam, preci. Evo vam je, kao na tacni. Idem unapred, a istovremeno idem unazad. Osvetljavam put unazad, osvešćujući sve nesvesno što ste ostavili iza mene, moji preci. Menjam samu genetiku. Prkosim prirodi. Ili je to sama priroda? Kao seme koje se probija kroz pukotinu u kamenu, javila se neka mnogo jača snaga, samo zato da bi preživelo, da bi život opstao, da bi izraslo drvo.

Mi smo naši preci.

Sada znam da koračam putem do oslobođenja. Obezbeđujem sasvim sigurno, očuvanje života. Idem dalje, prenosim dalje, potomcima svojim. U njima će seme slobode i ljubavi rasti bez ograničenja.

Aniko Budai

 

Advertisements

2 komentara na “Da li je duhovnost samo posledica potrebe za samoodržanjem života?

Odgovori...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s