O emocijama, dopustiti ih…

51010770_1043968342458145_1288057522384535552_n

Blokiramo emocije da ne bismo osetili neprijatnost. Ne znamo da se nosimo sa njima, jer u našem društvu postoji navika da se negativne emocije ne dopuštaju, one mogu biti toliko neprijatne da nam se čini da neće nikada proći, pa ih blokiramo. Jednostavno ne znamo drugačije. Ali ono što emocija traži ( i tražiće dok to i ne dobije) je da bude viđena, primećena i da je vi u kompletu osetite i propustite kroz sebe. Ne da je osuđujete, ne da je blokirate ili ignorišete, ne da je analizirate, niti da tražite rešenje za problem. Samo da poštujete njeno prisustvo, da joj dopustite da ona ispliva i da dok je ona tu, da je vi posmatrate, da je osetite, bez osude, analiziranja ili otpora da je osetite. Da je prihvatite, skroz i sasvim. Da joj pokažete da je dobrodošla, kakva god da ona jeste, jer ona je kao malo dete kome treba potvrda.

Najteže je osetiti da ona može da bude dobrodošla, ali upravo to osećanje pomaže da se emocija prihvati. Teško je da to osetimo, jer mi tu emociju koja je neprijatna vezujemo za situaciju koja nam nikako nije dobrodošla. Na primer, osećamo odbačenost zbog raskida sa partnerom. Osećanje odbačenosti je jedno, a raskid sa partnerom drugo. Pokažemo osećanju odbačenosti našu punu pažnju, zahvalimo joj se što nam je pokazala kako doživljavamo situaciju (raskid sa partnerom).

Emocije kojima nismo ovo dopustili, ostale su u nama, zablokirane. Isplivaju one ponekad, pokušaju da budu viđene, ali mi ih opet zatrpamo. Najradije to činimo prežderavanjem, kroz alkohol, cigarete, marihuanu, slatkiše, buljenjem u telefon ili televizor, ili tome slično. Stvari koJe nam „pomognu“ da otupimo čula ili da skrenemo pažnju na nešto drugo, samo da ne bismo osetili ono što uporno želi da nam nešto kaže.

Emocija je samo emocija. Ona nije ono što smo mi. Emocije treba primetiti, osetiti, ali se ne identifikovati sa njima. Ako osećate strah, ne znači da ste bojažljivi. Ako osećate nesigurnost, ne znači da ste slaba osoba. Ako osećate tugu ili bol, ne znači da ste depresivna osoba. One su prosto kao začini u supi. Slane, slatke, gorke, ljute. Osetite ih, potpuno, prihvatite ih, i onda dopustite da one izađu iz tela kada su spremne. Tako se odblokiravate. Tako dopuštate telu da radi svoj posao.

U nama postoje i one emotivne blokade koje su nasleđene, a da mi to i ne znamo. Neko od predaka je imao traumu koju nije procesirao, emocija je ostala blokirana u njemu, a mi onda preuzimamo nesvesno takav način razmišljanja, ponašanja ili otpora (na primer otpor da gledamo horor filmove ili otpor da kažemo šta stvarno mislimo a ne znamo ni zašto, ili na primer neki zdravstveni problem koji smo nasledili od roditelja.)

Mi ćemo se poistovetiti sa time što je u nama i onda pokušati da to razrešimo kroz svoj život, kroz situacije i iskustva koje ćemo privući, zahvaljujući tim zablokiranim emocijama koje čine naše vibraciono polje. Otuda dolazi i priča o porodičnoj karmi, nasleđujemo blokade naših predaka i posmatramo ih nesvesno kao da su naše. Privlačimo okolnosti gde će se te blokade ispoljiti, a onda imamo priliku da ih razrešimo.

Aniko Budai

Advertisements

Odgovori...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s