(Ovaj tekst su moja lična iskustva koja sam pisala samoj sebi. Na nagovor moje drage prijateljice, odlučila sam da ga podelim sa vama. Možda će nekom od vas pomoći.)
Kako je moj život sve više prerastao u duhovno putovanje, postajala sam sve usamljenija u svojim idejama. To je bilo doba kada su priče o teorijama zavere, priče o samopomoći, unapređenju samosvesti, kao i priče o nadolazećoj transformaciji globalne svesti bile mnogo teže dostupne nego što je to danas slučaj. Bilo je puno teže doći do takvih saznanja i informacija, a još teže pronaći ljude koji bi rado i bez ustručavanja delili svoja iskustva i znanja. Ljudi su u to vreme bili vrlo oprezni po tom pitanju.
Mnogi će se pronaći u ovoj priči i razumeće kada kažem da duhovno putovanje može sasvim čoveka da postavi u stanje opsesivnosti, pridavajući prioritet isključivo razvoju svesti i prikupljanju informacije o realnosti u kojoj živimo bez obzira na sve. Tako sam se i ja vrlo brzo našla u stanju opčinjenosti ovim putovanjem i moj život je dobio jedini imperativ – da radim na razvoju svoje svesti i unapređujem se onako kako su me moja interesovanja usmeravala.
Takav put u početku može biti vrlo težak. Pošto je razvojni duhovni put vrlo lična i intimna stvar, čovek vrlo brzo može da se oseti usamljenim u svetu u kojem ostali imaju sasvim druge, svakodnevne prioritete. Dok ste usmereni na priče o zabranjenoj istoriji čovečanstva, o teorijama zavere, o načinima kako sebe izdvojiti iz „matriksa“, o tome kako meditirati, primećujete da su svi ostali i dalje fokusirani na preživljavanje, zarađivanje crkavice i odlazak na posao. Koliko god da želite da im prenesete vaša nova saznanja, svi vas gledaju kao da ste pali sa Marsa i niko vas ne doživljava ozbiljno. I tako ostajete usamljeni, jer nemate sa kime da podelite ono što proživljavate dok se lagano navikavate na šokantne informacije o „matriksu“ u kojem živimo, ili dok se oduševljavate fascinantnim pričama o postojanju visokosvesnih bića koja posećuju našu planetu i učestvuju u njenom razvoju. Takođe nemate sa kime da podelite svoja praktična iskustva koja korak po korak počinjete da proživljavate, počevši od meditacije pa do drugih metoda koje služe kako biste istražili svoje potencijalne „natprirodne“ sposobnosti.
Ah, to je bilo uzbudljivo vreme! Kako sam samo bila fascinirana! Svaki dan je bio nova avantura. Moje shvatanje svega me je bukvalno oborilo sa nogu u jednom danu, sećam se da danima nisam mogla da spavam zbog toga. Vrlo brzo, da ne kažem odmah u startu, pronašla sam sagovornike na forumima sličnih tematika. Internet je pravo otkrovenje! Kakva je to riznica za mene bila! Tako je počelo moje internet druženje sa anonimnim ljudima sličnih shvatanja sa kojima sam mogla da komuniciram i delim svoja iskustva, koliko-toliko. Nije bilo uživo, ali i virtuelno druženje je pomagalo da se ne osećam usamljenom. Ipak, osećala sam dozu usamljenosti u mom realnom životu. Moja želja je bila da se i u realnom životu okružim ljudima koji dele moja razmišljanja.
Tako se u toku vremena dogodilo da sam se sa nekim istomišljenicima upoznala i lično, naravno svi smo imali ogromnu želju za povezivanjem sa ljudima sličnih shvatanja, pa su ova upoznavanja uvek bila propraćenja sa oduševljenjem. Naša strast ka razvoju i istraživanju duhovnosti nas je povezala i tako je počelo i privatno druženje, gde je naglasak uvek bio na pričama o duhovnom razvoju. Bila su to divna druženja u suštini. Malo po malo, počeli smo ulaziti i u privatnost naših života i doživljavati jedni druge kao prijatelje. Bili smo vrlo povezani.
Negde u celoj priči, potpuno sam zaboravila na jednu vrlo važnu stvar, a to je da definišem šta za mene zaista znači prijateljstvo. Našla sam se u konfuziji gde mi je vrlo dugo vremena trebalo da razdvojim šta znači biti prijatelj, a šta znači deliti slična interesovanja. Možda će vam ovo zvučati smešno i kao nešto što se podrazumeva, no čovek vrlo lako može da iskomplikuje stvari u žudnji da ostvari onu osnovnu potrebu, a to je – potreba da podrškom i razumevanjem.
I sama verujući kako mi je duhovnost na prvom mestu, počela sam da zanemarujem ljude kojima duhovnost nije bila na prvom mestu i koji nisu razumeli moju strast prema tome. Počela sam da delim ljude na one koji su po mom nekom mišljenu bili na putu duhovnog razvoja i na one koji to nisu bili. Tada sam tako malo znala i moja percepcija je bila vrlo ograničena. (Ok, ovo je bilo opravdavanje.) Ali i dalje, moj put je bio vrlo uzbudljiv i zabavan i time je bilo održavano moje zanemarivanje prostih činjenica. Tako se moja selekcija ljudi ograničila na ljude koji su bili mojih shvatanja. Kako ograničavajuće! Mi kao kompleksna bića imamo toliko mnogo aspekata unutar nas samih, i zaista smo sposobni da komuniciramo sa ljudima koji imaju raznolika interesovanja i shvatanja. I unutar takvih različitih grupacija, možemo imati prave prijatelje, one sa kojima možete imati vrlo iskren odnos pun razumevanja i međusobnog poštovanja. No, da se vratim na priču.
Među onima koji su delili moja duhovna interesovanja, takođe sam pronašla iskrene prijatelje. Sa nekima sam zaista ostvarila iskren i prijateljski odnos, ali bilo je i onih sa kojima sam stalno ulazila u konflikte. Moj problem je bio što sam sve te ljude strpala u isti koš prijateljstva. Pod izgovorom da su konflikti samo deo ega koje treba prevazići, napravila sam veliku grešku. Konflikte i netrepeljivost sam pripisivala egu, te sam se ograđivala od negativnih emocija smatrajući da ja to treba da prevaziđem, da ja treba da budem neutralna i da ne ispoljavam bilo kakvu „negativnost. U konfliktima sam ostajala vrlo smirena i neutralna, neispoljavajući bilo kakav bes ili ljutnju, zatvarajući se emotivno pred navalom osuda i besa koja je u takvim konfliktima dolazila sa druge strane. Tako sam zapravo gledala kroz prste takvim ljudima, bila sam uverena da pošto smo zajedno na duhovnom putovanju, da će i ti ljudi pre ili kasnije prevazići svoje egoistične obrasce i promeniti odnos prema meni. Očekivala sam od njih da se promene i tu sam jako pogrešila.
I tako je to išlo jedno duže vreme, sve dok nije došao momenat razdvajanja. To je bio momenat u kojem smo počeli da se razilazimo po pitanju shvatanja, prvo je počelo sa vrlo blagim neslaganjima, a onda su ta razmimoilaženja počela da se šire sve više i više, a samim time su i sukobi i međusobno nerazumevanje postajali još veći. Svako je iz svog ugla smatrao da je na „višem nivou“, a da je ova druga strana nekako devolvirala, i svako je pokušavao ovoj drugoj strani da ukaže na te stvari. Naravno da je to apsoludno besmisleno i apsurdno, jer je zapravo sa obe strane dolazilo čisto egoistično shvatanje, bez trunke razumevanja i nastojanja da se prihvatimo takvima kakvi zaista jesmo. Sve se završilo vrlo burnom svađom, pod izgovorom da je uzrok „duhovno neslaganje i razmimoilaženje“. Ali to uopšte nije bio glavni uzrok.
Tek tada, shvatila sam koliko sam zapravo bila slepa da vidim da je uzrok svađa i razmimoilaženja bio u vrlo jednostavnim međuljudskim odnosima, onakvim kakvi imaju apsolutno svi ljudi, bez obzira na svoja verovanja, shvatanja, način života, i tako dalje.
U pitanju je bilo emotivno povređivanje, nerazumevanje, nemogućnost da se otvoreno razgovara bez ulaženja u svađe i vređanje i nemogućnost da se poštuje izbor i način života druge osobe. Uplitanje u životne odluke druge osobe, kao i osuđivanje istih. Mnogo od ovog što sam navela, pretprela sam na svojoj koži, ali kako sam se štitila emotivnim štitom, nisam mogla da zaista osetim o čemu se zapravo radi. Nisam htela da priznam sebi koliko dopuštam da me druga osoba maltretira svojim ponašanjem, nego sam se i dalje držala zablude da je to deo ega na koji se ne treba obazirati. Čak me je i ta osoba često znala osuditi da izražavam ego i da treba da ga prevaziđem, a ja sam joj verovala i odbacivala svoja prava osećanja.
No nakon tog vrlo neprijatnog iskustva, mnogo je vremena prošlo, dok se konačno nisam i sama spustila na zemlju i shvatila da sam zbog priče o duhovnosti i egu zaboravila vrlo proste činjenice po pitanju međujudskih odnosa. U tom momentu, moje duhovno putovanje je polako počelo da zaista bude moja najintimnija stvar, i sada vrlo retko pričam o tome prosto zato što mi se čini da je nepotrebno. To je vrlo individualna stvar, i pričanje bez nekog naročitog povoda nema baš mnogo smisla.
Nije bitno kakav čovek može postati, bitno je kakav je on sada trenutno. Ako se sada trenutno ne slažete sa nekim, onda ne očekujte da će se odnosi popraviti u budućnosti. Ne gledajte čoveka kao da nema ego i ne zamišljajte ga kakav bi on mogao postati kada bi se tog ega rešio, jer to se neće dogoditi. To je iluzija.
Prijatelj nije onaj sa kim deliš ista interesovanja ili sa kojim se vidiš svaki dan. Prijatelj je neko ko te poznaje u dubini duše, kao i ti njega, neko ko te razume, kao i ti njega, neko ko će ti pružiti podršku i neće te osuditi, neko kome se možeš obratiti pa da je na drugom kraju sveta i da se sa njim čuješ jednom godišnje. Hvala bogu, zaista imam takve prijatelje koji su se pokazali iskrenim u najtežim momentima, čak iako se čujemo retko.
Ovo što delim sa vama su vrlo obična ljudska životna iskustva, onakva kakva skoro svaka osoba može doživeti. I tu je čitava tajna u duhovnosti.
Duhovnost nije ako si teorijski potkovan i znaš sve o meditaciji i čakrama.
Duhovnost takođe nije ako si vrlo duboko upućen u teorije zavere i globalne planove za ostvarenje novog svetskog poretka.
Duhovnost takođe nije ako si isključivo usmeren da veruješ da će ti tvoja uverenja doneti nekakvo prosvetljenje.
*****
Duhovnost je prosto svesno prihvatanje tu gde jesi bez obzira gde si i pronalaženje načina da najbolje naučiš iz situacije u kojoj si se našao.
Duhovnost je ostvarenje individualnog načina da proširiš svoju samosvesnost i da na kreativne načine dođeš do ličnih odgovora.
Duhovnost je kada u bilo kakvom načinu života možeš pronaći prostotu življenja i fantastičnu kompleksnost svemira.
Duhovnost je individualno percipiranje realnosti.
Aniko Budai
MAJKA ZEMLJA 
Povratni ping: Duhovnost i prijatelji: Možemo li dalje s istim osobama?