SPORAZUM SA TELOM

U potrazi da nekako nađem balans između onoga što smatram lošim navikama i onoga što mislim da bi bilo za mene dobro, konačno nekako shvatih da je jedno ono što ja mislim, a drugo ono što mi stvarno treba. (O svojoj dilemi oko dobrih i loših navika, pisala sam ovde)

Odlučila sam da malo porazgovaram sa svojim telom i da vidim da li ono može da mi kažem šta da radim. I ranije sam pokušavala da utičem na svoje telo,  slala sam ljubav u obolele delove, vizualizovala sklad i balans u njemu, radila neku vrstu energetskog isceljivanja, pokušavala da nađem odgovore od svog višljeg postojanja, međutim to je sve imalo malo efekta prosto zato što sam ja konstantno nametala volju svom telu, a nisam ga nikada osluškivala (doduše sve su to bili koraci koji su me doveli do ovog momenta).

Povezivanje sa prirodom pomaže da se povežete sa telom.

Naravno da je zbog toga oduvek bio rat između mene i mog tela. No zbog povećanja svesti koja je u toku na našoj planeti, povećava se i svest mog tela, pa tako sada ono mnogo žustrije traži da bude saslušano. Blokade unutar mene koje još nisam rešila, sada su se mnogo više manifestovale u mom telu, tako da sam počela da ima problema sa zdravljem. To me je nateralo da se više pozabavim svojim telom. Nisam želela da vršim pritisak na svoje telo, uvodeći vojničku discpilinu, kao što sam nekada radila, jer me je takva krajnjost uvek bacala nazad, u loše navike. Želela sam da destruktivne navike zamenim onim koji mi doprinose, na prirodan i postupan način, bez pritiska i forsiranja da se nateram na određeni način života.

Pre nego što nastavim, malo da napišem o toku mojih misli koji su me naveli da se bolje povežem sa svojim telom.

Odlučila sam da se dogovorim sa svojim telom. Obratila sam mu se, bukvalno, imajući u vidu da je moje telo zasebna svest koja funkcioniše na svoj način. Očigledno se moj način razmišljanja kosi sa njegovim potrebama i da tu zapravo nastaje konflikt.

Naime, naše telo se sastoji od ko zna koliko miliona ćelija. Svaka ćelija ima svoju svest i svoju ulogu u telu.  Različite grupacije ćelija formiraju delove tela, kosti, ruke, noge, prste, srce, oči, glavu, nokte, dlake, želudac, jetru, creva, polne organe, uši, nos, kolena… Namerno nabrajam ovako kako bih vas podsetila koliko je naše telo kompleksno.  I svaki taj deo tela predstavlja zajednicu ćelija koje skladno obavljaju svoj posao. Moglo bi se reći da svaki taj organ ili deo tela takođe ima svoju svest.   Svaki deo tela u nama je tu sa razlogom.  Kada stavite na gomilu sve te delove tela, organe, ćelije, kao i bakterije i gljivice koje tu obitavaju, telo je zapravo prepuno života. U globalu, celo telo je svest sama za sebe, i kada sam ja odlučila da se poigram sa time i da počnem telo da posmatram na takav način, mnoge promene su se desile u meni. Ovakva konekcija je konačno mogla da se ostvari, jer se moje srce otvorilo i potekla je ljubav prema mom telu.

Prvo sam počela da primenjujem ho'oponopono tehniku, jer sam želela da se izvinim svom telu što ga ne tretiram onako kako bi trebalo. Zahvalila sam mu se što me je tolike godine podržavalo na svim mojim putovanjima, što je zajedno samnom pretrpelo mnoge stresove i neprilike i što se zajedno samnom radovalo i uživalo u predivnim momentima. Pružila sam mu ljubav. Shvatila sam koliko je ono željno ljubavi, koliko dugo mi šalje signale da je vreme da obratim pažnju na njega. Osetila sam odgovornost za svaku tu minijaturnu svest koja je zapravo deo mene. Moje telo je deo mene. A ja sam se do sada ponašala kako sam ja htela, kao da to telo može da isprati apsolutno svaki moj hir. Otkako su počele promene na planeti, moje telo je jednostavno počelo da se buni, da mi zadaje poteškoće sa probavom, da mi pokazuje da treba više da se krećem, i tako dalje.  Jer i ćelije u mom telu podižu svoju svest, stoga, mesta u telu koja nisu funkcionisala kako treba usled loših navika i pogrešnih misli, zahtevaju razrešenje blokada, jer se prirodno vraćaju u balans.

Prihvatajući telo kao svog prijatelja, počela sam da razgovaram sa njim mnogo više i da pratim šta mu je potrebno kako bi se oporavilo. Prosto sam ga u sebi pitala: „Šta ti je potrebno sada?“ „Koju hranu želiš?“ „Da li bi ti prijala fizička rekreacija ili ti je večeras ipak potreban odmor?“ I jednostavno sam sledila ono što mi je prvo palo napamet, ne opterećujući se da li sam čula pravi odgovor ili sam to pomislila da treba.

Kada bih poželela nešto nesvesno, kao na primer da posegnem za cigaretom, za kockicom čokolade ili grickalicama, prvo bih zastala i pitala svoje telo da li ono zaista to želi ili je to moj hir. Najčešće je bio u pitanju moj hir. Takvo posmatranje mi pomaže da polako otpuštam potrebe koje su destruktivne.  Kako god, ova vrsta komunikacije je još u začetku, ali se vrlo lepo razvija. Počela sam da osećam majčinsku energiju prema svom telu, tj. prema sebi i da prosto negujem svoje telo. Moje ćelije su prosto kao moja deca.  Zar bih svojoj deci davala ono što znam da mu šteti? Mogu toliko toga lepog da im pružim, a sa druge strane one će biti zahvalne i pružiće mi bolje vozilo. Ipak, priznajem da se još uvek ponekad zaboravim, ali me telo vrlo brzo opomene.

Neki ljudi imaju urođen osećaj da slušaju svoje telo i verovatno nikada nisu ni razmišjlali na ovakav način, jer im je to prosto prirodna stvar. Znaju kako da koriste svoje telo, osećaju ga, slede ga. Meni je moje telo ceo život bilo stranac. No, otkako sam počela da se povezujem sa prirodom, tako je počeo da se budi moj doživljaj prema mom telu i da se budi ljubav prema njemu.

Iskreno, većina ljudi na ovom svetu ima zdravstvene probleme zato što ne vole sebe. Ne vole svoje telo. Nisu svesni da ga imaju, da to nije samo odelo, ljuštura, beživotno vozilo koje nosamo tamo-vamo, već živo biće koji je nerazdvojiv deo nas samih. Znam da malo smešno zvuči kada pišem da smo ovo „mi“, a ono je naše telo, kao da imate 2 u 1.  Nekako verujem da su mnogi problemi koje imamo nastali zbog toga što nismo nikada shvatili da u ovom telu koje okupiramo, nije samo naša duša „svesna“, nego je i telo, samo na jednom drugačijem nivou. Tako je došlo do konflikta, jednostavno nismo znali kako da sarađujemo sa svojim telom. To sve je povezano sa egom, o čemu ću pisati jednom drugom prilikom.

Pružite ljubav svom telu. Doživite ga kao malo dete kojem je potrebna ljubav. Ne osuđujte ga zato što vam se čini da je ono nesavršeno. Ono je već savršeno, samo je vaša percepcija prema njemu pogrešna, pa ga tako i vidite. Saslušajte njegove potrebe i videćete koliko ste mu nametali ono što ste vi mislili da je za njega dobro. Pružite mu ljubav i ono će vas velikodušno nagraditi. Volite sebe.

Aniko